На Кијевској железничкој станици сели смо у међународни вагон воза Москва-Београд, који се звао и „Пушкин“. Купе у коме смо се обрели мало нас је зачудио. Био је предвиђен за три особе и имао је умиваоник. Током пута није било никаквих догодовштина. Новца нисмо имали. Последњим парама купили смо намирнице – рибље конзерве са кашом од гершле и хлеба, што нам ипак није било довољно. Одсуство новца зачудило је граничаре и царинике на пограничној станици Чоп. Замолили су нас да изађемо из купеа и два официра су извршила подробан претрес наших ствари и самог купеа, чак су одшрафљивали панел-плоче на зидовима и стропу. Пошто ништа нису пронашли, један граничар нас је питао како то путујемо у иностранство без новца, на шта му је Ваљера достојанствено одговорио, показујући ваучер, да нам је у Београду све плаћено и новац нам није потребан.

Ујутро после преласка мађарске границе видели смо благословену Србију, ка којој је одавно хрлила моја душа. Иза прозора вагона пружала се равница са негованим њивама, вртовима, лепим кућицама. Ту је за нас почињала иста она Србија за коју смо путовали да ратујемо.

У Београд је воз стигао у 9 сати ујутро. Излазили смо из вагона помало несигурни – ко ће нас чекати?, како ћемо разговарати?

На излазу из вагона стајао је само један човек, неки прилично висок господин, лепо европски одевен, са упадљивом црном брадом. Још сам запамтио и његове очи – веселе и добронамерне. Потом сам запазио да управо такав израз очију имају сви Срби који разговарају са Русима. После нелагодне паузе, коју је прекинуо Ваљера, стављени смо на располагање том брадоњи. Показали смо му књигу Солоњевича „Народна монархија“, коју су нам дали старатељи у Москви, како бисмо потврдили да смо своји. Никад нисам сазнао његово право име, премда смо се потом са њим прилично често сретали.

Представио нам се као Брада, и надаље су га сви тако звали. Брада нас је повео кроз железничку станицу у оближњу Београдску улицу. Прешли смо преко широког станичног трга и кренули узбрдо улицом. На најближем киоску Ваљера је купио пакло цигарета. За бело-црвено пакло „Божура“ платио је један долар. Тај долар био је последњи новац који смо имали, уз то Ваљера га је зарадио у возу, примивши од неког Македонца три перине на чување. Тада нам се српска престоница учинила градом источњачког колорита, осећао се мирис кафе, у уличним павиљонима пекли су месо на роштиљу, чула се источњачка музика која нам се тада учинила азербејџанском.

Убрзо смо ушли у зграду хотела „Београд“, Брада је пришао рецепцији, а ми смо се сместили у предворју. Пошто је обавио неке формалности око наших докумената, Брада нас је одвео у нашу собу, а притом је, отварајући кључем врата, извукао пиштољ и читавим својим изгледом изражавао спремност да се дохвати са вероватним противником. Истина, у соби никог није било, али то што је учинио свакако је утицало на нас.

Соба у коју је требало да се уселимо била је светла, лепа и уопште – врло се разликовала од оних студентских домова у којима смо провели последњих месец дана.

Оставивши торбе у соби, сишли смо доле у ресторан, а када смо сва четворица сели за сто, пришли су нам конобари и почели да постављају прибор за јело. Разговор са Брадом није ишао глатко због језичке баријере. Зато смо се усредсредили на јело. Тим пре што смо сви били гладни. У Србији смо јели први пут, те нам је све што нас је окруживало било врло занимљиво.

Прво су нам донели белу кафу, јаја, сир, маргарин за сендвиче и кајмак (нешто између сира, маслаца и павлаке), слан и врло хранљив. Свега тога била је поприлична количина и зато смо претпоставили да ће наш доручак тиме бити завршен. Међутим, пошто смо прилично брзо све појели, конобар нам је на колицима догурао главно јело које нас је посебно зачудило. Очистивши сто, конобар је поставио тањире и насуо у њих нешто попут ретке супе или чак буљона. И то смо подједнако брзо смазали, премда глад више нисмо осећали. Затим је, покупивши тањире, конобар пред нас ставио прилично велику порцију некаквог јела од меса, по свему судећи одреске, чија величина нас је запрепастила. Одрезак је заузимао читаву површину тањира, био лепо пржен и изгледао врло укусно. У тањиру је осим меса био и сасвим мало помфрита. Као салата послужена је печена паприка. Не без напора изашли смо на крај са последњим јелом нашег ручка-доручка. Затим нам је Брада понудио нешто слатко или да нешто попијемо, а притом је покушао да објасни како не смемо да узимамо алкохолна пића. Са своје стране, разјаснили смо да се у том случају пиво не сматра алкохолним пићем и наручили по боцу пива. Наш ручак се завршавао. Брада нам је рекао да има нека посла, али увече ће нас посетити. Затим нам је пришао конобар и Брада је потписао некакав рачун, вероватно за ручак. Брада нам је рекао да морамо у одређено време долазити у ресторан на доручак, ручак и вечеру. Уместо плаћања, само је требало да потписујемо рачуне. Скупа смо одлучили да право потписа има Ваљериј Гавриљин. Тако је почео наш први дан у Србији.

Из хотела готово да нисмо ни излазили, само једном сам са Ваљером прошетао улицом у којој је хотел.

Увече нас је посетио Брада, заједно смо вечерали, затим нам је у соби нешто мало испричао о нашим одредима у Босни. Причао нам је о борбама, о погинулом добровољцу, показивао на карти где се налази Вишеград, куда нам је предстојало да идемо и град Требиње где се налазио први добровољачки одред. Сутрадан је Брада довео у хотел још два добровољца, Михаила и Игора.

Михаил је тог лета ратовао у Придњестровљу и био рањен. Метак га је погодио у образ и изашао кроз други, оставивши гадну рану. Сутрадан је требало да кренемо у Босну.

Ујутро је у хотел стигао Србин Буца. Брада му је показао на мене и ја сам са Буцом, изашавши из хотела, сео у његова кола. Остали момци отпремљени су таксијем у Босну.

Прилично нас је чудило то што је на нас првих дана потрошено толико новца – хотел, обилни ручкови, такси. Све то нам је с једне стране било чудно, а с друге рађало лажне претпоставке о финансијским могућностима Срба Ускоро се разјаснило да код Срба ствари са финансијама стоје нимало једноставно, а њихово „расипништво“ током првих дана нашег боравка могло се објаснити курсном разликом између динара и девиза, пошто је у то време у Србији почињала хиперинфлација. А цене роба и услуга вештачки су ограничаване, те се у то време у Србији са мањом залихом долара или немачких марака могло много тога приуштити. Истичем да су добровољци који су пре и после нас стигли имали кудикамо скромнији дочек.

Пресекавши границу између Србије и Српске Босне први пут смо видели земљу у којој се води рат. Ту се све јако разликовало од мирне Србије. Било је јасно да се ту у близини воде борбе.

Вишеград је био утонуо у потпуну таму, струје није било свугде, а тамо где је било на снази је било замрачивање, на град је у то време отварана минобацачка ватра. Довели су нас до зграде у којој су смештени штаб, служба везе, складиште, менза и касарна. Ту је пре рата била школа. Ту је било струје. На првом спрату су у једној соби живели руски добровољци Другог руског добровољачког одреда. Било их је свега петорица: Ас – командир, Андреј Неменко, Игор Гиркин, Ваљера Биков и Слава. Сви су били млади, лепи и некако надахнути. Нас новопридошле примили су врло срдачно. У души сам ликовао – ево њих, правих добровољаца, лепих и племенитих, као да су сишли са страница старих књига. Био сам пресрећан што ћу сада постати један од њих.