Вишеград. Мост на Дрини. 1992.

Ево сам у рату. У рату о коме врло мало знам; истина, схватање те околности дошло је знатно касније. Три староседелачка народа Босне дохватила су се у крвавом међусобном окршају. Сви против свих, Срби-православци, Хрвати-католици и Босанци-муслимани, за које тада још ни име нису смислили.

То је био прави грађански рат где је народ устао на народ, и сусед на суседа у буквалном смислу. Ми, руски добровољци, нисмо имали везе с узроцима и поводима тог рата, али дошли смо да помажемо нашој браћи у тешком тренутку за њих, надахнути идејом руског добровољаштва.

Прва ноћ у граду уз фронт прошла је, природно, немирно. Ватрених дејстава и непријатељских напада није било, али ипак сам се обрео у рату.

Оружје смо добили касно увече, првог дана нашег боравка у Вишеграду. Издали су нам нове, из конзервације, аутомате Калашњикова, југословенске производње, калибра 7,62 мм, са склопивим кундаком. Прилично се разликовао од совјетског АКМС (скраћена варијанта Калашњикова), био је гломазнији и неудобнији, и могао је да испаљује некакве незнане тромблоне.

Исте вечери добили смо униформе. Тачније, сами смо их изабрали из велике гомиле панталона, војничких блуза и кошуља. То су биле већ ношене униформе Југословенске народне армије. Причали су да су се пре неколико недеља у тој гомили могле наћи чак и генералске панталоне. Одабрао сам себи маскирне панталоне, затим смо добили одличне војничке чизме на пертлање, вунену кошуљу која је некада припадала енглеском војнику, још су нам дали прелепе вунене чарапе, којима су војску снабдевале Српкиње. И још су нам издали нове, нераспаковане, одличне маскирне кошуље. Донео их је извесни загонетни Црногорац Чаруга из Ужица, то јест из матице Србије. Те кошуље биле су дефицитарне, Чаруга их је за нас набавио од југословенске војске која је тек почињала да прелази на маскирне униформе.

Према томе, руски добровољац у Вишеграду новембра 1992. године изгледао је овако: црне војничке чизме на пертлање, маскирне панталоне, кожни опасач сличан совјетском, маскирна кошуља и, најзад, црна берета са јарком великом кокардом у виду двоглавог орла.

Задржаћу се још мало на нашој опреми. За ношење ствари, муниције и намирница служио нам је југословенски војни ранац, бољи од наших стандардних совјетских званих „сидор“, али је до бола подсећао на совјетски туристички ранац 1970-их година. Неких месец дана касније код нас су се појавили ранци попут нашег „падобранског ранца“. Важан део наше опреме био је југословенски опасач са упртачима, начињен од одличне коже; наш је био лепши и квалитетнији, а југословенски практичнији. Издали су нам за пренос граната кожне фишеклије. Шлемове нам нису давали, а ми их нисмо ни тражили, пошто је рат овде био маневарски, али су нам зато издали предивне поткапе које су нас изврсно штитиле од хладноће. Уместо бајонета за аутоматску пушку понудили су нам да узмемо бајонет од пушке Маузер, то је било наизглед грозно оружје, али заправо неподесно као хладно оружје.

Други дан у рату почео је од доручка. Менза је била на истом спрату где и ми. Дали су нам чај, нимало налик на наш руски, био је то чај од лековитог биља, можда од камилице. Још је било белог хлеба, маргарина и џема. Такав доручак није оставио утисак на нас.

Потом се појавио командир и рекао да данас идемо у патролу на Видову гору, на ничију земљу.

Такво саопштење ме је зачудило. Још у Русији се причало да се овде у Српској Босни налази читав корпус руских добровољаца, и да ћемо ми по приспећу проћи обуку, а тек потом ће нас у складу са војним специјалностима распоредити у јединице на фронту. Речју, без обуке, без борбеног уходавања, упућују нас на извршавање борбеног задатка право у зону фронта.

У дворишту школе чекао нас је камион на који смо се попели и поседали право на под и тако кренули на извршавање борбеног задатка. Нисмо се дуго возили, прешли смо мостом на леву обалу Дрине и успели се на планину. Искрцали смо се у селу Доња Лијеска, доле се лепо видела Вишеградска долина. Искрцали су нас поред велике куће за коју су нам рекли да је раније била сеоска школа.

Пред полазак командир одреда је наредио да се постројимо у врсту. Испричао је који нам је задатак, показавши свакоме његово место у борбеној колони; речју, упутио нас је, а на крају се прекрстио и очитао молитву. Молитва је за мене била нова и зачуђујућа појава. Добровољци су се молили пре јела, а Игор Гиркин-Стрелков се чак молио ујутру и увече, чинио је то на коленима у нашој соби, никога се не стидећи. Треба рећи да смо сви у нашем одреду били млади, просечан узраст добровољаца износио је 25-27 година, а ја сам био најмлађи, имао сам 20. Управо тада сам почео да схватам да ће без обраћања Богу овде у рату бити јако тешко.

Још нам је командир испричао какве начине борбе примењује наш противник. Његова прича заснивала се на личном искуству.

Када долази до непосредног ватреног додира, а то се по правилу дешава у густој шуми, то јест при смањеној видљивости, само се по звуку може одредити место где се налази противник. У извесном тренутку непријатељ престаје да пуца и стиче се утисак да је извојевана победа и непријатељ се повукао.

У том тренутку се људи опусте, и онда противник изненада, неочекивано отвара ватру са крила или из позадине. То јест, део непријатељског одреда, користећи одлично познавање терена и густину шуме, врши тајни обилазак и отвара снажну ватру са другог положаја, сасвим неочекивано за тебе.

Од школе смо кренули ка Видовој гори, она је била испред нас. Био је предиван сунчан дан, нимало налик на новембарски. Није нам било ни хладно ни вруће.

Пут нас је водио по сеоском земљаном путу ка шуми. Кретали смо се у борбеној колони, један за другим на растојању 5-7 метара. Нешто тактике вођења борбе учио сам у војсци, и у школи на часовима предвојничке обуке, али то знање свакако није било довољно.

Читав одред од 10 људи одлази у борбено патролирање, са пута смо скренули у шумски честар. Шума је била јако густа, зелена, мирисна, углавном су биле јеле. Задатак нам је био да или откријемо, или ликвидирамо, или заплашимо снајпере који су редовно пуцали на пут са те планине.