Сишли смо са стазе, идемо кроз шуму тихо-тихо, застајемо, ослушкујемо, свако контролише свој сектор. Избили смо готово на сам врх и зауставили се се на одмор. Ас каже да је недалеко одавде снајперско гнездо. Идемо и гледамо – аутомобилско седиште, испред њега добро маскиран грудобран и место за снајперску пушку. Одавде се добро види део пута код оног места одакле смо и започели своје кретање.

После тога Ас командује да се поделимо у групе по двојица ради секторског патролирања. Мене је поставио скупа са Игором Казаковским, вероватно то није било исправно пошто смо обојица сасвим неискусни. Плашили смо се да не нагазимо на мину, да неочекивано спазимо човека – Игор и ја смо се кретали врло споро, у извесном тренутку смо се зауставили и одлучили да се вратимо. После тога је поново окупљен одред кренуо на северну падину испод које су се налазили непријатељски положаји. Сунце се већ ближило западу, али је још увек јарко осветљавало управо северну падину. Ту смо се сместили на једној пољани. Ас и Андреј Неменко као најискуснији кренули су надоле ка селу Закрсница. Тамо су видели краве како пасу, хтели да их домаме ближе себи, али није им пошло за руком. Ускоро су се вратили. Седимо, гледамо на падину прилично високе горе обливену сунчевом светлошћу. Изненада смо тамо запазили одсјаје, највероватније од двогледа непријатељског осматрача – приметили су нас, треба да одемо. То је била моја прва борбена патрола.

***

У једном напуштеном селу недалеко од града читав наш одред је упуцавао оружје. То се десило сутрадан после патроле на Видову гору. Осим личног, упуцавали смо добијени митраљез МГ-42 и аутоматске пиштоље „Шкорпион“ – и једно и друго било је југословенске производње. Потом је била краћа тактичка вежба са бацањем граната.

Непријатељска диверзија

Једне вечери је изненада нестало струје. Остали смо у мраку. Обично смо увек имали струју пошто је ту био штаб.

Ас је отишао у суседну собу где је био штаб Вишеградске бригаде, да разјасни шта се дешава.

Била је то обична диверзија. Непријатељски диверзанти су се прикрали трансформатору и гађали га минобацачима, лишивши читав Вишеград струје на неколико дана. Истина, у нашој згради се светло ипак појавило пошто је прорадио генератор; електрична енергија је била животно важна за центар везе.

Треба рећи да овде није било линије фронта у уобичајеном смислу. Због сложеног терена – планине, шуме, одбрана се састојала из појединачних утврђених пунктова, између којих су могли да се крећу прилично велике борбене јединице. Ту околност често смо користили и ми и противник.

Узвратна диверзија

То је била једна од првих борби у којима сам учествовао. Била је друга половина новембра. Време је било тихо, помало влажно, јаких киша није било, а дању је чак и сунце грејало. А шума је и даље била зелена просто зато што је већином била црногорична. Снега уопште није било.

Постављен нам је задатак: рано ујутру да кренемо у рејон села Закрсница како бисмо изненада напали противника и повукли се, то јест да извршимо препад. Ноћ пре борбе провели смо у селу Доња Лијеска одакле је требало да стигнемо до места где је противник. То је била узана долина која се спушта од горе Црни врх ка Дрини, и у којој је смештено неколико села.

Претходне вечери смо дошли у српску кућу где су нас домаћини до миле воље нахранили и још нас срдачно частили ракијом.

Рано ујутру смо после чаја почели да се спремамо. Још је било мрачно, одред је кроз шуму у колони кренуо на борбени задатак. Пут се час спуштао, час пењао нагоре. Тешко се могло схватити куда то идемо. Без водича бисмо се изгубили.

Најзад смо се обрели на гребену густо обраслом дрвећем. Командир одреда оставио је неколицину бораца у заштитници и, на моје чуђење, није тамо оставио мене, премда је то била једна од првих мојих акција. Мени је предстојало да скупа са осталим искусним добровољцима идем надоле ка непријатељским положајима, и било ми је врло драго што ми је указано тако високо поверење.

Падина је одлазила надоле. Требало је да њом силазимо док не изађемо на пут. Одозго се видело да је тамо магла. Почели смо да силазимо. На средини падине Ас је мени и другим борцима наредио да станемо и чекамо даља упутства, а сам је са двојицом бораца наоружан минобацачем наставио надоле, и ускоро су нестали у магли. Почели смо да чекамо. После извесног времена изненада се зачуо јаки прасак минобацача. Као одговор уследила аутоматска паљба. Србин Симо, који је однедавно свугде ишао са нама и налазио се поред мене, устао је, извадио гранату, извукао прстен и бацио је доле. Тада ми се учинило да је граната пала сасвим близу и да није било никаквог смисла да је баца. Убрзо смо видели наше другове како излазе из магле, тешко дишући и почињу да се пењу горе. Рукама су нам показивали и викали да се и ми повлачимо. Уто је противник, који очито није очекивао напад, почео да отвара снажну ватру на нас. Али, на срећу, већ смо били изван домета. Попели смо се до наших другова, окупили и успешно стигли до једног српског села, где су нас срдачно дочекали, а потом смо кренули надоле у Доњу Лијеску, где нас је чекао капетан Перица Марковић – заповедник обавештајне службе Вишеградске бригаде, коме смо реферисали о исходу изведене операције.

Дај Боже и нама да будемо у Царству Небесном, где су сада душе руских добровољаца».Никада пре тога нисам био у прилици да дођем у тако близак додир са свештеником. У Русији се према тим људима увек односило са посебним поштовањем, Руси су знали да општење са свештеником врло благотворно утиче. Али, нама, који смо се родили и одрасли у Совјетском Савезу, то искуство било је сасвим непознато. Пре познанства са српским свештеником чуо сам за њега од ратних другова већ првог дана боравка у рату. Причајући о околностима рата у Босни, наш командир се сетио проповеди тамошњег свештеника Рајка. Када се обраћао српским ратницима, отац Рајко је као пример наводио веру русских добровољаца који не заборављају да се помоле и перекрсте пред сваки полазак на задатак и притом увек побеђују. «Погледајте веру тих људи и ничег се не бојте. С нама је Русија, значи да ћемо победити» – говорио је. Ускоро сам се и сам упознао са њим. Био је то сувоњав човек просечне висине, с брадицом и наочарима. Као што и приличи свештенику, био је у црној одежди. До познанства је дошло у вишеградској цркви Рођења Пресвете Богородице. У храм смо пошли сутрадан по доласку у Вишеград. Отац Рајко нас је врло љубазно примио и позвао у парохијски дом. Посео је читав наш Други Руски Добровољачки одред (у то време 10 бораца) за велики сто у трпезарији. Ради таквог сусрета свештеник је извадио велику боцу црног вина да нас почасти. Рекао је да је то вино косовско, произведено јубиларне године Косовске битке, 1989. године, када је прослављено 600 година од тог догађаја. Некако сам осетио да је тај свештеник посебан човек. Касније сам сазнао да је током рата у Босни и на Косову рођено његово петоро деце. Посвећивао је велику пажњу нама, руским добровољцима. Премда је било врло тешко да се о нама пастирски стара, пошто смо углавном били далеки од црквеног живота. Међу нама су само двојица била упозната са црквеном праксом – Валериј Биков и Игор Гиркин, потоњи чувени Игор Ивановић Стрелков. Везу са добровољцима отац Рајко никада није губио – разговарали смо, посећивао нас је, испраћао на последњи пут погинуле добровољце. Потом, када су почели да долазе чланови породица погинулих добровољаца, на све могуће начине им је помагао и међу њима су успостављени врло блиски и дирљиви односи. Отац Рајко је добро разумео духовну суштину тадашњих догађања у српским земљама и учешћа руских добровољаца у њима. Ми о томе тада уопште нисмо размишљали. Годинама касније (2011. године) на дан отварања споменика руским добровољцима у Вишеграду изговорио је јако важне речи: «Када Господ допушта искушење које ми називамо ратом, то и јесте казна Божја за све људе – праведне и неправедне, за оне који су се спремали за рат и оне који нису били спремни. Срби се нису спремали за рат. Сматрали смо да је последњи рат у нашој земљи – Други светски. Међутим, због наших грехова и удаљавања од Бога, стигла нас је казна. Српски народ је био принуђен да се брани. И ево сада, 20 година после тих догађаја, ништа се није променило. И чека нас још један рат, светски. Ми Срби се молимо да до тога не дође. Али све је већ спремно за тај рат, и до њега ће обавезно доћи. Господе, не остави нас, помози нам да у тим искушењима останемо људи, о чему је говорио наш покојни патријарх Павле. Рекао је и ово – „Господе, ако мој народ мора ратовати, нека он пати али нека не причињава другима патњу.“ Када нам је било јако тешко, када су многи људи морали да беже из града, када је непријатељ био сасвим близу, када су наши ратници клонули духом – у помоћ су нам притекли Руси! Било их је сасвим мало. Али утерали су страх и ужас у наше непријатеље! У Писму је речено: позовите Бога у помоћ и видећете како су слаби ваши непријатељи. Управо то се и десило са нама у Вишеграду када су дошли руски добровољци, тако млади, тако лепи! Упитао сам их: „зашто сте дошли овамо“; учинило ми се да не схватају најбоље куда су то дошли. Одговарали су – „дошли смо овамо да бранимо Православље“. После доласка Руса наша војска је почела да постепено побеђује. Свети Николај Српски је говорио да, ако морамо ратовати, морамо постати свети ратници којима сам Бог помаже. Руски добровољци били су налик оним витезовима који су се, завршивши свој рат, уселили у Царство Небеско. Многи од тих Руса кренули су истим путем – у Царство Божје – не из Москве већ управо одавде, из нашег малог Вишеграда. Данас смо подигли споменик руским добровољцима, и то је почетак повратка Руса у ову земљу. Када буде 3. светски рат, овамо ће доћи Руси, и све српске земље биће обједињене са другим православним земљама, зато што ми то хоћемо. Наши непријатељи, на Западу, примораће нас да се објединимо. И како је говорио наш први председник Радован Караџић – когда почне да звони руско звоно, нико неће моћи да га заустави. Ми, Срби, чекамо да над читавим светом зазвони руско звоно.

Главни циљ Вишеградске бригаде у јесен 1992. године био је такозвани Почивал – готово раван плато или велико брдо са равним врхом, површине око два хектара. Ту готово да није било дрвећа ни жбуња, нити стамбених или помоћних зграда. Људи су живели у околним селима: Незуци, Холијаци и Твирковићи су била бошњачка (Бошњаци су Словени муслимани) села, а Кочарим српско…